Bilo je to tačno pre 50 godina, a Partizan prvi naš klub u istoriji koji je igrao finale Kupa šampiona. Za one navijače koji malo znaju o tom datumu, danas vraćamo točak istorije pola veka unazad.
U jesen 1965. godine Kup evropskih šampiona je ušao u svoj jedanaesti ciklus. Po imenima učesnika, po prikazanim igrama, po interesovanju, po prihodima, to je već bilo takmičenje najvišeg rejtinga na svetu. Partizan je za sobom imao već četiri pokušaja da se probije među najbolje, ali nije uspevao. I ne samo Partizan, već svi klubovi iz Istočne Evrope još u ranim krugovima takmičenja nailazili su na nepremostive prepreke. Prvo je to uspelo Partizanu u takmičenju za deseti Kup šampiona – stigao je do poslednjeg stepenika, do finala, kao prvi klub iz ovog dela sveta i izazvao divljenje čitave Evrope. Partizan, ne samo što je došao do finala, nego je na tom putu eliminisao šampione zemalja visokog renomea.
Najpre šampiona Francuske, Nant. U Beogradu, 22. septembra 1965. godine, pred 30.000 gledalaca, pobeđen je Nant sa 2:0 (strelci Galić i Hasanagić). U Nantu, 13. oktobra u revanšu je bilo 2:2 (Kovačević i Galić). Tako se Partizan plasirao među šesnaest klubova koji idu dalje. U osmini finala, 9. novembra, u Beogradu je pobeđen prvak Nemačke Verder sa 3:0 (u poslednjih dvadeset minuta strelci su bili Jusufi, Pirmajer i Hasanagić). U revanšu, 19. novembra 1965, pred 30.000 gledalaca, Partizan je uspeo da se odupre snažnom rivalu, primio je samo jedan gol i obezbedio nastavak takmičenja na proleće 1966. – bio je među osam najboljih na kontinentu.
Žreb je tada crno-belima dodelio prvaka Čehoslovačke, Spartu. U Pragu, 2. marta, pred 35.000 gledalaca, Partizan je poveo golom Hasanagića, ali su Česi preokrenuli rezultat i na kraju pobedili sa 4:1. Partizanu nisu davane nikakve šanse da može da nadoknadi toliku prednost rivala. Ipak, uspeo je.
U Beogradu, 9. marta, pred 50.000 svojih navijača ne samo da je nadoknađena prednost Sparte, nego je pala „petarda“ – 5:0 (Kovačević i Hasanagić po dva i Vasović).
Rival u polufinalu je bio prvak Engleske, Mančester Junajted. U Beogradu, 13. aprila 1966. pred 50.000 svedoka, Partizan je pobedio sa 2:0 (Hasanagić i Bečejac). Revanš je igran na čuvenom Old Trafordu u Mančesteru 20. aprila pred 62.500 gledalaca. Nemajući šta da izgubi, prvak Engleske je tako silovito jurišao da se odbrana Partizana povijala kao pred orkanom, a Mančester je golom Nobija Stajlsa uspeo samo jednom da savlada sjajnog Šoškića.
Partizan je „evropsko čudo“ doveo do kraja. Pred njim je ostao još samo Real iz Madrida.
Tog 11. maja 1966. na stadionu Hejsel, pred 60.000 gledalaca, odigrana je finalna utakmica.
Na teren izlaze dve najbolje ekipe starog kontinenta, Partizan i Real Madrid. Bečejac, Rašović i Vasović ne dozvoljavaju igračima Reala da priđu golu, dok Galić, Hasanagić i Pirmajer stvaraju izgledne prilike za vođstvo. Poluvreme se završava bez golova, mada ostaje žal što je udarac Hasanagića završio samo na prečki umesto u mreži. Drugo poluvreme počinje dominacijom crno-belih, koje je krunisano sjajnim golom Vasovića uz erupciju radosti na Hejselu. Nedugo zatim, na našu veliku žalost, Real je izjednačio, a ubrzo i poveo sa 2:1, što je bio i konačan rezultat velikog finala.
Partizan je nastupio u sastavu:
Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer. Trener je bio Abdulah Gegić, a „tehniko” Stanislav Virgilije Popesku.
Partizan je poklekao na poslednjem stepeniku, iako je posle uspešnih nastupa u prethodna četiri kola stekao sigurnost i veliku reputaciju u evropskim fudbalskim krugovima. Više nijedna njegova pobeda nije mogla da se smatra iznenađenjem.
Najslabija karika jugoslovenskog šampiona bila je na psihološkom planu, i tu je pao. Imali smo tim najveće snage, ali je klub u tom trenutku bio slab za toliko uspeha i slave i nije mogao da zaustavi rasulo u najvažnijem momentu. To je verovatno najveći razlog neuspeha u finalu, upravo tada kada je bilo najpotrebnije biti stabilan.
Ostao je žal za neiskorišćenom prilikom, ali i ponos zbog nezapamćenog uspeha mlade ekipe, koja se ubrzo razmilela po Evropi.
Generacijama se pamti put do finala Kupa šampiona, pamti se više nego osvajanje Kupa šampiona. U tom jurišu padali su prvak Francuske (izbacili Jugoslaviju iz kvalifikacija za svetsko prvenstvo u Engleskoj), prvak SR Nemačke (finalista svetskog prvenstva), prvak Čehoslovačke (finalista Svetskog prvenstva), prvak Engleske (svetski šampion 1966.) sa gol razlikom 12:0, uz dva neopravdano poništena gola (Mustafe Hasanagića, volej protiv Sparte i projektil Bečejca protiv Mančester junajteda). Bio je to karneval, svetkovina, trans na stadionu JNA, ošamućeno proleće u Beogradu, srca u galopu kad večnost podrhtava.
Ipak, Partizanove bebe uvele su Beograd u red velikih evropskih prestonica. Mladići iz Partizanove škole s kraja pedesetih izašli su iz senke autoriteta asova, iz senke Bobeka, Čajkovskog, Zebeca, Milutinovića, poništili su veštačku priču o Partizanu kao privilegovanom klubu, koji je, gle čuda, bio pre Beba dvanaest godina bez titule.
Ta generacija osvojila je, pridobila na hiljade, na stotine hiljada mladih gledalaca. Oni su prvi novi talas u mladoj posleratnoj državi, a u vreme kad je Partizan najbolje igrao, velike uspehe beležila je i reprezentacija Jugoslavije. Tako je krenula Partizanova porodica (vaterpolisti, košarkaši, šahisti, atletičari, bokseri…) u osvajanje evropskih trofeja.
Crno-bele bebe uvele su rok kulturu u Beograd, u Jugoslaviju. Buntovnici, a neodoljivi. Oni su bili Parni valjak pre Kamenja koje se kotrlja. Taj pohod do finala kad slepoočnicama putuju predeli, to osvajanje slobode (za onoga su život i sloboda ko ih svakog dana osvaja) ostavio je veći trag u lepoti, lepoti i tradiciji Beograda, nego BITEF, BEMUS i FEST zajedno. Taj tim u kome su u odbrani, već u odbrani, četiri svetska asa: Šoškić, Jusufi, Vasović, Miladinović, svi deca Partizana (Šoškićeve odbrane u Bremenu, u Mančesteru; odbrane, tri puta jedan na jedan, Lou, Koneli, Kid… protiv Mančestera u Beogradu; Jusufijev gol iz voleja protiv Verdera 1:0, centaršut za Hasanagića i 1:0 protiv Mančestera; Vasovićev gol Sparti, na pâs Hasanagića, gol iz mrtvog ugla u rašlje za 2:0, pâs na prsa Bečejca u srce šesnaesterca za 2:0 protiv Mančestera; Miladinović–Šoškić ide na jednu visoku loptu, pod faulom, slabo boksuje tu loptu, i jedan Verderov napadač šutira prema praznom golu, ali tamo već, odavno, stoji Zoran Miladinović, Hasanagić pâs prema Miladinoviću, koji je na ivici šesnaesterca, poludesno, okrenut leđima golu Sparte i dupli pâs Miladinovića, lopta na penalu, pripitomljena, Hasanagić lobuje golmana i 4:0 protiv Sparte. Ova bi zagrada mogla trajati do kraja ove priče…); i Sparta je pala pred Partizanom. Kakve su igračine bili Bečejac, Rašović (Div sa Old Traforda), Ljuba Mihajlović.
Taj trio napred, Kovačević, Hasanagić, Galić, najefikasniji trio u istoriji klupskog fudbala na svetu. A na krilima Bajić i Pirmajer, njih dvojica pokrivali su svaku stopu terena.
O lepoti golova, to ni u stih ne može da stane, to ne može u statističke tablice. Jer, taj eros, taj ushit, taj san lebdi nad stadionom JNA, nad Beogradom. A na terenu još igraju i Bobekov tim i crno-bele bebe, samo moraš da zaslužiš da ih vidiš.
Partizan je pobedio Mančester junajted, a u engleskom timu igralo je 9 Runija, 9 Ronalda (Portugalac) i 9 Gigsa, toliko je vredeo tadašnji napad Mančestera, Denis Lou, Bobi Čarlton, Džordž Best. I finale Partizan–Real, Tanatos–atanatos, kao besmrtna smrt, kao finale Mađarska–Nemačka u Švajcarskoj. Kao finale filma Divlja horda: Vilijam Holden, Ernst Borgnin, Voren Outs, Edmund Ož Brajen (uspešno su završili svoj poslednji posao i puni su im špagovi zlata…) vraćaju se da spasu svog mladog meksičkog prijatelja Anhela (Haime Sančez). Odlaze u smrt, u besmrtnost kao u šetnju. Kakav je to hod, kakva oholost i kakva je to zvučna kulisa, kakav refren, kako to traje. Uz tu muziku nemaš kud nego u smrt. U posmrtni počasni refren. U večito finale.
I preda mnom, kao na vodi, stih pesnika, sa trga mog detinjstva, Vita Nikolića (… i jablanovi viti…):
„Neka me ne bude kad budem prestao da volim.“
Jest Partizan ili plovimo u ljubav, ljubav ili bol, jer s Partizanom sam bolestan od neizlečive mladosti.
SVE UTAKMICE PARTIZANA U KUPU ŠAMPIONA U SEZONI 1965/66
PARTIZAN – NANT 2:0 (1:0)
Beograd, 22. septembar 1965. Prva utakmica prvog kola Kupa evropskih šampiona (šesnaestina finala)
Stadion JNA. Gledalaca: 30.000.
Strelci: Galić (37′) i Hasanagić (48′)
Partizan: Šoškić, Jusufi, Miladinović, Vasović, Rašović, Bečejac, Bajić, Pirmajer, Galić, Hasanagić, Kovačević
Nant: Eon, Grabovski, De Mišel, Lesenadek, Budzinski, Siodo, Blanše, Gonde, Miler, Simon, Manji
NANT – PARTIZAN 2:2 (1:1)
Nant, 13. oktobar 1965. Revanš prvog kola (šesnaestina finala)
Gradski stadion u Nantu. Gledalaca: 23.000
Strelci: Manji (32′),Kovačevic (43′),Galić (47′),i Blanše (70′)
Nant: Eon, Grabovski, De Mišel, Budzinski, Lesanadek, Siodo, Blanse, Gonde, Miler, Simon, Manji
Partizan: Šoškić, Jusufi, Miladinović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Galić, Hasanagić, Pirmajer
PARTIZAN – VERDER 3:0 (0:0)
Beograd, 9. novembar 1965. Prva utakmica drugog kola (osmina finala)
Stadion JNA. Gledalaca: 30.000
Strelci: Jusufi (70′), Pirmajer (75′), Hasanagić (81′)
Partizan: Šoškić, Jusufi, Miladinović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Vislavski, Pirmajer
Verder: Bernhard, Pjontek, Hetgest, Stajnman, Bordel, Lorenc, Cebrovski, Dic, Matisak, Ferner, Šulc
VERDER – PARTIZAN 1:0 (1:0)
Bremen ,17. novembar 1965. Revanš drugog kola (osmina finala)
Stadion Verdera. Gledalaca: 30.000
Sudija: Votron (Škotska)
Strelac: Dic (33′)
Verder: Bernard, Pjontek, Hetgest, Stajnman, Bordel, Lorenc, Cebrovski, Dic, Matisak, Ferner, Kenel
Partizan: Šoškić, Jusufi, Damjanović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Pirmajer, Vislavski
SPARTA – PARTIZAN 4:1 (1:1)
Prag, 2. mart 1966. Prva utakmica trećeg kola (četvrtfinale)
Stadion Sparte. Gledalaca: 35.000
Sudija: Emsber (Mađarska)
Strelci: Hasanagić (15′), Kvašnjak (20,54,i 86′) i Basek (74)
Sparta: Kramerius, Kolar, Taborski, Diba, Tihi, Migaš, Pospihal, Mraz, Kvašnjak, Mašek, Vrana
Partizan: Ćurković, Jusufi, Miladinović, Vislavski, Rašović, Mihajlović,Vukelić, Davidović, Hasanagić, Vasović, Pirmajer
PARTIZAN – SPARTA 5:0 (4:0)
Beograd, 9. mart 1966. Revanš cetvrtfinala
Stadion JNA. Gledalaca: 50.000
Sudija: Rumenčev (Bugarska)
Strelci: Kovačević(4 i 29′), Hasanagić (35 i 71′) i Vasović (23′)
Partizan: Šoškić, Jusufi, Davidović, Mihajlović, Rašović, Vasović, Bajić ,Kovačević, Hasanagić, Miladinović, Pirmajer
Sparta: Kramerijus, Kolar, Taborski, Migaš, Tihi, Vojta, Pospihal, Mraz, Kvašnjak, Mašek, Vrana
PARTIZAN – MANČESTER JUNAJTED 2:0 (0:0)
Beograd,13. april 1966. Prva utakmica polufinala
Stadion JNA. Gledalaca: 50.000
Sudija: Čenčer (SR Nemačka)
Strelci: Hasanagić (46′) i Bečejac (58′)
Partizan: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Miladinović, Pirmajer
Mančester junajted: Greg, Brenan, Dan, Krirand, Folks, Stajls, Best, Lou, Čarlton, Herd, Koneli
MANČESTER JUNAJTED – PARTIZAN 1:0 (0:0)
Mancester, 20. april 1966. Revanš polufinala
Stadion: “Old Traford”. Gledalaca: 62.500
Sudija: Dinst (Svajcarska)
Strelac: Stajls (72′)
Mančester junajted: Greg, Brenan, Dan, Krirend, Folks, Stajls, Aderson, Lou, Čarlton, Herd, Koneli
Partizan: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Davidović, Hasanagić, Miladinović, Pirmajer
PARTIZAN – REAL MADRID 1:2 (0:0)
Brisel, 11. maj 1966. Finale Kupa evropskih šampiona
Stadion: Hejsel. Gledalaca: 60.000
Sudija: Krajtlajn (SR Nemačka)
Strelci: Vasović (55′), Amancio (72′) i Serena (75′)
Partizan: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer
Real Madrid: Arakvistan, Pačin, Sančiz, Piri, De Filipe, Zoko, Serena, Amancio, Groso, Velaskez, Gento