U ispovesti za Ekspres legenda crno-belih priča o prvom ugovoru i cupkanju ispred stadiona, brojkama koje život ne znače, magičnom Ćiri, epskim bitkama u Njukaslu i Briselu, izneverenim očekivanjima od Nikole Ninkovića, i onome što će raditi kad obesi kopačke o klin.
– Četiri dana sam čekao ispred stadiona da potpišem ugovor sa Partizanom. Bila su to četiri dana velike strepnje da se ne dogodi nešto nepredviđeno pa da odustanu. Tada bi se srušio sav moj svet. Jer, jedino što sam želeo u životu tada bilo je da zaigram za Partizan, osvojim titulu i dam gol Crvenoj zvezdi!
Četvrti dan vrata u Humskoj su se otvorila i čuo se glas:
– Saša Ilić, hajde, dođi.
I Vrapče, kako ga je zvao nekadašnji portparol kluba Slobodan Novaković, uletelo je u crno-beli kavez sa rešetkama od snova iz koga ne izlazi ni posle dve decenije. Bio je to let koji će promeniti istoriju Partizana, ali i srpskog fudbala.
– Tad nisu sevali blicevi niti sijali reflektori. Nije bilo poziranja sa šalom oko vrata. Niti je trebalo, ja sam to nosio u srcu. O uslovima nije bilo ni reči, želeo sam samo da potpišem ugovor i postanem član kluba koji volim. Nije bilo uslova. Uz neke stvari koje su se kasnije dešavale u životu, a pre svih rođenje moje dece, to mi jedan od najradosnijih trenutaka u životu. Nije tajna šta sam dobio tada. Platu, samo platu i ništa više… Eto, reći ću, ona je bila 500 maraka.
Karijera veća od zbira prostih brojeva
Saša Ilić je odigrao 774 utakmice za Partizan (ispred je jedino Momčilo Vukotić (791), postigao je 237 golova, rekorder je po broju osvojenih titula (10), suvlasnik rekorda po broju kup trofeja (4), po broju utakmica u večitom derbiju (26), utakmicama u Ligi šampiona (50) i….
Mogli bismo unedogled. Karijera sa stalnim glagolom “prestigao ovog, prestigao onog”, a sve imena klupskih legendi. Karijera Saše Ilića, rođenog 30. decembara 1977. godine u Požarevcu, da se zna, nema algebarsko značenje i nju ne simbolizuju brojke, nego reči: Fudbal, Partizan i Saša Ilić. Ljubav bez računa. Iskrena i ogromna.
Kad je Saša Ilić prvi put uzeo u ruke pehar Kupa, evro još nije bio uveden kao moneta, nemačka marka je vredela 6 dinara, a dolar 10,68 dinara. Bilo je to 13. maja 1998. godine na stadionu Partizana, nakon pobede nad Obilićem 2:0 (u prvom meču na Vračaru nije bilo golova, 0:0).
– Meni se posrećilo da baš kad postanem standardan podignem trofej i to protiv Obilića, koji je te godine bio prvak. Meni je to bio jedan veliki motiv da nastavim u Partizanu. I pružam sve bolje i bolje partije, jer sam znao da se u Partizanu samo trofeji cene. Znam sve detalje te utakmice. Izuzetan je osećaj kad osvojiš šampionat ili kup. Svi su oni posebno dragi. Da li pravim razliku koji je draži? Ne pravim razliku. Možda taj prvi posebno pamtim.
Prvi put s ocem na trening
U Partizan, na prvi trening, doveo ga je otac 1988. godine
– Porodica se preselila iz Kostoca. Dobili smo stan u Borči. Otac je bio veliki partizanovac, na svu sreću poznavao je, sada pokojnog bokserskog reprezentativca, Svetomira Belića, koji je opet poznavao neke ljude iz fudbalskog kluba. I tako se dogovore za trening. A tamo, na igralištu, dvesta mališana. Trenirao nas je čika Conja (Matekalo, prim.a). Otac me doveo još tri-četiri puta na trening i posle sam dolazio sam. Živelo se u drugačijem vremenu, mnogo bezbednijem i bezbrižnijem.
Partizanovu omladinsku školu vodile su legende kluba.
– Jeste, stvarno sam imao sreću. Trenirale su me igračke veličine poput Conje Matekala, koji je ušao u legendu po radu sa decom, preko Miše Radakovića, nazaslužnijeg za moj fudbalski razvoj. Dosta sam vremena proveo s njim u mlađim kategorijama, a i kasnije kad je bio pomoćnik u prvom timu. U omladincima su me trenirali Pero Ćosić i Branko Rašović.
Prvi profesionalni ugovor potpisao je sa Partizanom 1996, kada je sezonu igrao i za Teleoptik u Prvoj beogradskoj ligi.
Debitovao je za prvi tim u Čačku 26. oktobra 1996. Trener Ljubiša Tumbaković je podigao s klupe igrača sa „jedinicom” na leđima. Igrao se 56.minut, gosti su vodili 6:0.
– Tumba je poznat kao trener koji daje šansu mladim igračima, osetio je priliku, otvorila se mogućnost. Okrenuo se prema meni i kaže: “Hajde, mali, zagrej se”. I tako, eto mene na terenu. Ćira, Trenevski, Čakar, Hristov…nameštali su da postignem neki pogodak, uzalud. Pobedili smo 10:0. Prva moja utakmica i rekordna pobeda.
Svaka titula je jednako draga
Ilićeva karijera imala je jake elemente dizanja tegova. Svako malo pa puni izbačaj – titula. Deset šampionskih trofeja (1997, 1999, 2002, 2003, 2005, 2010, 2011, 2012, 2013. i 2015.).
– Sve su jednako drage i velike. Možda je neka teže osvojena, te ću ih duže pamtiti, kao recimo kad su Raća Petrović i Miloš Jojić bili strelci. Izuzetno tesne utakmice protiv Crvene zvezde odlučivale su ko će biti šampion, a mi smo bili na nivou. Ne mogu titule da se vole manje ili više, sve one odslikavaju jedan tim i jedno vreme i ostaju u srcu.
Sve tri želje koje su mu se vrtele po glavi dok je cupkao ispred stadiona iščekejući poziv za prvi ugovor ispunio je jako brzo – 26. oktobar 1996: debi za crno-bele protiv Borca u Čačku; jun 1997: prva titula, istina upisan samo jedan meč, 20. mart 1999: prvi gol u večitom derbiju („Marakani”, 2:2). Tad je mogao punog srca i mirne savesti da kaže “Ja, odoh”. Na sreću, nije.
Retki su igrači koji na terenu dočekaju punoletstvo jednog trofeja. Saša je izuzetak. Prošle srede, 11. maja, u Gornjem Milanovcu podigao je četvrti trofej nacionalnog Kupa, prvi rekosmo 13. maja 1998.
– Partizan ove sezone nije igrao u prvenstvu onako kako su svi očekivali. I navijači i javnost, a samim tim i igrači. Bile su i neke okolnosti kao što je igranje u Evropi, putovanja, više smo bili zaneseni tim utakmicama. Imali smo veliku šansu da prezimimo na međunarodnoj sceni. To je ostavilo traga u prvenstvu. Velika razlika, koju je Zvezda napravila, nije mogla da se stigne. Ostala je borba za taj pehar kupa. Za Partizan je sezona bez trofeja promašena sezona. Teška je bila utakmica sa Javorom na Rudniku, ali i mi i oni odigrali smo dobro, kvalitetno borbeno. Dali smo golove na vreme i spasli sezonu.
Njukasl i Anderleht za sva vremena
Ilića nije trebalo pitati koji su njegovi najznačajniji međunarodni uspesi sa Partizanom. Njukasl i Anderleht su kote najvećeg ponosa.
– Igranje u Ligi šampiona je nešto što svaki navijač Partizana pamti. Bili smo autsajderi u konkurenciji velikih klubova. Njukasl je te 2003. bio treći u Premijer ligi. Odigrali smo dve fenomenalne utakmice. Isto tako i sedam godina kasnije protiv Belgijanaca. Sve je to fantastično i nezaboravno.
Da li će Partizan ponovo zaigati u Ligi šampiona?
– Nadam se…. Znam da je to mnogo teško. Treba Partizan da ima konstantu, da se zna program i da se znaju jasno određeni ciljevi. U takvom smo vremenu, živimo od prodaje igrača. Možda bi privatizacija bila rešenje. Ukoliko bi se omogućio ostanak najtalentovanijih igrača na tri-četiri godine, opet bi Real došao u Humsku! Ovako, kod nas su klinci od 18-19 godina nosioci igre i posle jedne sezone odlaze.
Rekorder crno-belih po broju večitih derbija, kaže, da svaka pobeda nad komšijama ima neko posebno značenje. Duže se pamti, isto kao i poraz.
– To su jedine utakmice za koje se živi u našem fudbalu. Ne volim što je to tako. Te utakmice još jedino imaju draž. Iskreno pričam. Tako je bilo, tako je sada i tako će ostati. Nisam srećan. Zvezdu izuzetno poštujem. Ona mi je i najteži i najdraži protivnik. Volim te utakmice, pogotovo kad Partizan pobedi. Ja inače, živim za pobede. One me drže i teraju da do ovih godina istrajem na terenu. Ni kad sa sinom Nikšom igram “Čoveče ne ljuti se” ne volim da gubim.
Lepo je biti šampion u Istanbulu
Nakon desetogodišnjeg omladinskog i osmogodišnjeg seniorskog staža u Partizanu, usledio je odlazak u inostranstvo 2004. godine, sa punih 27 godina. Da li je možda trebalo ranije otići? Štampa je pisala o ponudama dvadesetogodišnjaku iz Lige petice.
– Ne žalim ni za čim! Imao sam svoje ciljeve – dres Partizana, trofej, večiti derbi. Kasnije su došle i želje da igraš Evropu, da si u Ligi šampiona . E, tek kad to napraviš onda možeš da ideš. Bilo je to drugačije vreme, nezavisno od finansija. Imali smo druge ciljeve. Kao mlađi nismo gledali samo do odemo. Verovatno, da sam pre otišao, imao bih više novca, ali ne bih bio duhovno bogatiji, niti zadovoljniji.
Na Bosforu, u dresu Galatasaraja dve sezone za pamćenje – 76 utakmica, 25 golova.
– Period u Turskoj mi je najbolji od svih inostranih. Otišao sam u jedan izuzetan klub, koji istina nije bio u nekoj sjajnoj situaciji pa se i nisu očekivali trofeji. Imao sam dve uzuzetne godine. Lepo je biti šampion u Istanbulu. Još ako si strelac, a meni se potrefilo, onda si heroj. Na ulici navijački špalir, svi te tapšu…Sad mi je žao što nakon osvajanja titule sa Galatom nisam duže ostao. Žurio sam u Beograd, da vidim prijatelje iz Partizana.
Salcburg, Larisa i Selta su epizode?
– Greška je što sam napustio Galatasaraj. Poverovao sam u neke priče i otišao u Austriju. Nisam morao da idem iz Istanbula, a ni trebao. Greška.
Reprezentacija i argentinska “šestica”
Meastro u crno-belom za reprezentaciju je debitovao 16. avgusta 2000. protiv Severne Irske. Odigrao 37 utakmica i upisao četiri gola.
– Bila je to velika čast. Čitali smo da sada dolazi do konflikta na relaciji selektor-igrači, koji neće da se odazivaju. U moje vreme toga nije bilo. Kad stigne poziv, ideš. Možeš ti da budeš ljut i nezadovoljan, ali ideš. Nije mi bilo lako u nekim trenucima. Mislio sam po trenutnoj formi da zaslužujem više, da igram, ali nisam dozvolio da se to primeti. Niti sam, ne daj bože, pravio probleme. Reprezentacija je svetinja. A bilo je i ovako i onako. Kad smo se kvalifikovali na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj bilo je sjajno, ali sve posle…. Uf, Argentina je bio brodolom, najteži momenat u reprezentativnoj karijeri. Ipak, to je fudbal. Nekad si gore nekad dole.
Da li će „orlovi“ na Svetski šampionat u Rusiju 2018…
– Nadam se. Promenjen je selektor, poznajem Slavoljuba (Muslin, prim. a.). Igrao sam protiv njegove Zvezde. Konačno, vreme je da reprezentacija ode na neko veliko takmičenje. Uostalom, imamo igrače koji su nosioci igre u jakim evropskim klubovima. Ne bi bilo dobro da bude drugačije. Od učinka „orlova“ zavisi kakav će nam biti fudbal.
Igraću u čvrge s mladim igračima, ako treba
Kako neko ko ima dve decenije na superligaškoj sceni utiče na mlade igrače? Da li oni čuju upozorenja o splavovima, starletama…
– Želim da pomognem klincima i na sve im ukažem, ali ne mogu da budem vodič kroz njihove karijere. Neka pitaju. Izgradili smo odnos međusobnog poštovanja, sa njima sam kao drug do terena. Možemo da igramo u čvrge, ali kad dođe utakmica, e, tu mora sve krajnje ozbiljno i profesionalno. Mnogi kažu da bi trebalo da sam stroži, ali ne mogu sebe da menjam. Jednostavno, takav sam.
Kako je biti najbolji igrač u istoriji kluba?
– Eto, sad moram da se pravdam i ponavljam: nikad u životu nisam gledao na brojke, ja sam igrao, drugi zaspisivali. Otac mi je pričao da je Moca Vukotić najbolji igrač koga je Partizan imao, uz Miloša Milutinovića, koji je bio čudo. A gde su Vasović, Galić, Vladica Kovačević, Stjepan Bobek, pa Čava Dimitrijević, Milko Đurovski ili Mijatović. I sad Saša Ilić je najbolji? Ko kaže, brojke. Nije istina. Ne zato što sam ja skroman pa to kažem, već jednostavno mislim da je tako! Igram u Partizanu, volim to, uživam, nisam sklon povredama, imam valjda tu genetiku. Prija mi što sam blizu, ili u ravni sa tim legendama. A te brojke i rekordi, biće drago deci kad odrastu, a nadam se i unucima. Svi će oni biti navijača Partizana. U to sam siguran!.
Očekivao sam da me Džigi nasledi
Naslednici u Partizanu. Dug spisak neostvarenih očekivanja: Simon Vukčević, potom Stefan Babović i Adem Ljajić, pa Nikola Ninković i Miloš Jojić…
– Sve su to vanserijski igrači koji su rano otišli u inostranstvo. Sa svima sam igrao, doduše, jedino sa Ljajom malo u reprezentacji. Adem je najviše pokazao otkad je u inostranstvu. Pola godine je nosilac igre reprezentacije. Džigi Ninković je bio moj favorit za naslednika. Jednim delom zbog spleta okolnosti a drugim, zbog njegove krivice, nije još pokazao ni delić onog što može .
Andrija Živković?
– Fantastičan igrač, najbolji fudbaler Partizana. Nije trebalo da pravi ovu pauza od šest meseci. Ne ulazim šta i kako… Stagnirao je, a na pravcu je da postane jedan od najboljih srpskih igrača.
Dvojica ljudi odredili karijeru
Koji je stručnjak najviše uticao na razvoj sadašnjeg kapitena Partizana.
– Od svakog trenera naučiš nešto i to je jako dobro ako hoćeš da se baviš tim trenerskim poslom. Ja imam A licencu, za PROFI mogu da polažem tek kad završim karijeru. Videću nisam odlučio… Meni su dve osobe najviše pomogle u karijeri. Miloš Radaković i Tumbaković sa kojim sam bio u ekipi deset godina, uz dužno poštovanje prema svima.
Od svetskih trenera?
– Mnogo volim Gvardiolu. Mnogo volim taj stil koji igraju klubovi koje on vodi. Istina, nije doveo Bajern do finala Lige šampiona, ipak ja sam za taj više tehnički fudbal. Ali, Čolo Simeone ima rezultat. I to mora da se ceni. Mada, meni je daleko bliža igra Gvardiole.
Saša Ilić za pet godina, pored zelenog pravougaonika ili ovalnog stola?
– Fudbal je moj život. Isto i Partizan. Ne može da se planira šta će biti za mesec dana, a pogotovo za pet godina. Verovatno ću biti u svetu sporta, u fudbalu. I ja se nadam u svetu Partizana. Pola svog života sam proveo tu. I jedino što sam znao jeste trening u jedan ili dva. I sve je bilo isplanirano. Na meni je bilo da treniram i igram utakmice. Kad završiš karijeru totalno je drugačije. Sad ti treba da brineš o dvadeset-trideset osoba, bilo da ih vodiš kao trener ili neki funkcioner. Svestan sam da se kraj igračke karijere primakao i da je blizu zatvaranje te stanice mog života. Moje fudbalske želje time neće prestati!, kaže na kraju razgovora za Ekspres Saša Ilić.
BROJ 22 NA DRESU IZABRAO GAVRAN
U svim dosadašnjim klubovima, izuzev Selte, nosio je dres sa brojem 22.
Motivacija je bitna: Na bini sa Nikom Vujučićem FOTO: Tanjug
– Ekonom Gavran je tako odlučio. Prvo mi je dao jedinicu, a sledeće godine kad sam počeo da igram, kaže, ti mali uzmi 22. A ja dete, niti smeš nešto da ga pitaš ili određuješ. Nema taj broj 22 neko značenja, niti sam ja rođen, niti mi je ko u porodici na taj datum. Kad sam došao u Galatu, daju mi desetku, ali neću. Ostajem veranu 22. i Gavranu. Kao klinci smo sanjali desetku. Ako nju nosiš, najbolji si.
DRAGAN ĆIRIĆ? TO SE NE UČI, TO SE RAĐA!
Koji je najbolji igrač sa kojim ste igrali?
– Dragan Ćirić! Kakav kvalitet je imao taj čovek! On nije pokazao ni 40 odsto onog čime je raspolagao. Urođen talenat, majstor fudbala. Poteze koje je on pravio, mogao je samo on i niko više. To se ne uči, sa tim se rađaš. Nije slučajno otišao u Barselonu, po meni najveći klub. Igrao je sa velikim fudbalerima, ali morao je više. Da ga narod zapamti kao čarobnjaka!
DUGOVEČNOST KARIJERE KREĆE IZ PORODICE
Iza svih dugovečnih fudbalskih karijera, stoji porodica. Tako je i kod Ilića.
– Sa Tijanom sam dugo, zabavljali smo se dugo pre braka. Nije joj lako, zapravo teško je biti supruga fudbalera. Svestan sam i ja toga. Stres je ogroman. Što se tiče dece, Nikša počinje da se interesuje za loptu. Istina, još je mali, ima šest godina. Neva je mlađa, devojčica je i izuzetno mi je privržena. Više liči na mene nego na suprugu. Ima izraženu crtu upornost. Videćemo kojim će putem deca krenuti. Mi smo tu da ih podržimo.
izvor,foto: ekspres.net